Pod naponom

 ''Munja je vidljivo pražnjenje atmosferskog elektriciteta do kojeg dolazi kad..'' Još samo jedan čas, još samo jedan čas - mislio sam. U učionici je bilo veoma hladno s obzirom da grejanje nije radilo a napolju je padala jaka kiša i munje su sevale na sve strane. Svaki put kada zagrmi čuo se vrisak devojaka po celoj školi. Nikada ih nisam razumeo, ali postajala je jedna devojka u narandzasto-sivoj bluzi i farmericama, uvek smo sedeli zajedno na fizici ali nikad nisam obraćao pažnju na nju. Bila je smirena, sa ozbiljnim pogledom na licu.Ruke su joj se uvek nalazile naslonjene na butinama, a noge prekršetene. Zavalio sam se u stolicu i naslonio o zid. Pogledao sam na sat bilo je 16h. Oči su mi postajale teške, cele noći sam ostao budan zbog te devojke, jedino što sam čuo je mumljanje profesorke. Gotovo. Oči su mi bile sklopljene ali to moje zadovoljstvo kratko je trajalo. Začuo sam nekog čoveka sa oštrijim glasom čita molitvu, koliko sam upoznat sa jezicima, na italijanskom. ''Lei è pazza, lei è pazza...'' Ponavljao je sve glasnije i glasnije, gledao sam oko sebe, svi su izgledali smoreno i niko nije pričao. ''Jesi čula ovo?'' Pitao sam devojku koja je sedela pored mene. Udarila me je rukom, nisam dobio čak ni pogled. Kakvi štreberi danas postoje. Kao da nisam znao šta munje predstavljaju. Učili smo o tome u osnovnoj školi, zašto ponavljamo? Obratio sam pažnju na profesorku, zanimalo me je o čemu govori. Objašnjavala je kako je Frenklin pomoću letećeg zmaja. Pokušavajući da dokažem  nauci i profesorki da nisu u pravu ustao sam i progovorio prvi put te godine a da je imalo veze sa časom ''Zmajevi nisu postojali! To je mit.'' Nakon mog glupog stava svi su počeli da se smeju, profesorka je prekrstila ruke i već bila spremna da mi zalepi keca do kraja školske godine ali jednostavno nije mogla a da se ne nasmeje. ''Mihajlo, da li si pratio nastavu do sada?'' Ćutao sam, jer nije mi bilo do toga da joj kažem da naravno nisam ''Da jesi, pročitala me je kao otvorenu knjigu, sada bi znao da pričamo o letećim zmajevima s kojima si se igrao kao mali.'' A znala je za to zato što živi u mojoj ulici. Seo sam i molio Boga da zvoni. Jeste. Istrčao sam iz učionice kao ''munja'' i sišao dole ka ulaznim vratima ali me je nešto zaustavilo. Domar i profesor tehničkog razgovarali su o nečemu, koliko sam dobro čuo ''Veoma poverljivo''. Vratio sam se dva koraka unazad praveći se da čekam Simuna. Želeo sam da čujem sve o tome. ''Gde je tačno prošlo?'' Domar je gledao u neku sliku, kao da radi veoma težak zadatak iz geometrije. ''Učionica BD, zid gde su vrata kod zadnjih klupa.'' Razmislio sam, to je bilo mesto gde sam ja sedeo.  ''Oko koliko sati?'' ''Negde oko 16h.'' Uzeo sam vazduh i izleteo iz škole. Prvo što sam pomislio jeste Anđela Hefner. 

M