Pod naponom

Neverovatnost je postajala još neverovatnija. Stigavši kod Marka bacila sam svoje kofere i pojurila ka suncu. -Anđela! Moj otac je vikao ali ja jednostavno nisam želela da se zaustavim. Amerika, osobito Chicago je za mene uvek bilo hladno mesto dok je za ostatak sveta bio grad ljubavi. Kod Vilisovog tornja je uvek bila masivna gužva a u gradu se održavao karneval. Izašla sam napolje i počela da trčim, što sam brže trčala to sam više želela da plačem. Nakon nekog vremena stala sam pored nekog drveta. Pomislila sam Škola se još uvek nije završila. Zašto me je moja majka poslala onda kod oca? Zar ne želi da završim školu? ''Oh Bože.'' Uhvatila sam se za glavu i skliznula na zemlju. Suze su išle same, ja više nisam imala budućnost. Šta će biti sa mnom? Uzela sam flašicu vode i polila se preko glave i kose. Nije mi trebao nikakav povod za to, jednostavno sam želela da uradim još nešto glupo, da se setim osećaja. Nakon nekoliko minuta sam ustala i krenula u šetnju nepoznatim putem. Nakon dužeg hodanja put više nije bio asfaltiran, kamenje je bilo na sve strane. Na samo 500 metara nalazila se elektrana. Bridzit je potrčala ka njoj, izgledala je pusto i napušteno. Ušla je unutra, nije se baš razumela u elektranama ali je izgled vukao na solarnu elektranu. ''Koliko me pamet služi solarne elektrane nisu pod naponom.'' Nije imala zbog čega da se brine. Hodajući naišla je na belu kućicu, bilo je zaključano ali šta je imala da izgubi ako provali? Roditelje? Udarila je nogom o vrata svom snagom, vrata su se odvalila a ona je osetila blagi udar u stomak. Podigla je majicu, rana se otvorila. Stisnula je pesnice i ušla unutra. Soba je bila mala sa puno žica i čudnih spravica. Pogledala je sve pažljivo, prašina na sve strane joj je užasno smetala. Vrata su se zatvorila zbog vetra koji je duvao, Bridzit je pokušala da ih otvori ali nije uspela. Potpuni mrak unutra, sela je pored neke velike mašine i uspavala se. Posle nekoliko sati je ustala ne znavši da li je neko zvao i koliko je sati jer nije ponela telefon. ''Koja sam ja glupača!'' Udarila je u jednu od mašina i zaglavila nogu u milion različitih žica raznih boja, pokušala je da se izvuče i naglo je povukla. Žice su se pokidale i soba se obasjala, Bridzit se digla u vazduh i počela da vrišti neko je otvorio vrata, ali ona to više nije mogla da zna.

Nakon nedelju dana Mark i Natalija su bledo gledali u jednu tačku, čula su se crkvena zvona i sveštenik. Nalazili su se na grobu, Klajva nije bilo u blizini. I poznati i nepoznati su došli. Anja se nije pojavila, a za Mihajla me nije bilo briga. Svi su bacali cveće, krenula sam da bacim i ja, došla sam do svoje majke ''Mama, daj mi... Mama?'' Ona se nije osvrnula na moj glas. Pogledala sam grob - Anđela Hafner 1996. - 2017. Udaljivala sam se od groba, nisam znala šta da radim. Ne, ovo nije trebalo da se desi. Počela sam da vrištim, ruke su mi se gubile u vazduhu, vrištala sam sve do kraja. Bilo me je po svim novinama, svi su me žalili. Da su samo mogli radnije da mi pomognu - Mislili su. Ali ne, nikome nije stalo dok ne umreš. Klajv je izlazio samo do škole i nazad, ide u novu školu u Čikagu. Uskoro polazi na koledz, Natalija i Mark su opet zajedno, on je više nikada nije varao. Dzeki je nakon tri meseca uginuo, a tog dana 29.marta svake godine moja porodica odlazi natrag u Srbiju. Nikada mi neće biti jasno zašto ali ipak. Ja sam mrtva.

- Missis Natalija? -Yes, who is this? Natalija je dobila poziv ne poznatog čoveka oko 23h uveče. -Can you stop at the police office tomorrow? It's important. -Sure, what is it about? -It's about your daughter Andjela Hafner. Nataliji je nešto prošlo kroz stomak. -I'll... I'll be there. Spustila je. Andjela je mrtva, mislila sam.. U sobu je ušao Majk. -Moramo da pričamo. -O čemu? - O našoj ćerki. -Ali, ona je... Nije dovršio rečenicu. Uhvatio ju je oko struka i privukao. Natalija je plakala, dok joj je Majk govorio da će sve biti u redu. Sutradan su otišli do policijske stanice. -You're daughter... -Yes? Upitala je Natalija držeći Majka za ruku. -Had not been beaten by Anja Ranđelović and Mihajlo Stamenković. She lied. Apparently she did it to her self. We don't know the reason and... - We'll never know. Natalija je dovršila njegovu rečenicu. Ustali su i pozdravili se sa gospodinom. 

- Zašto je to uradila? Natalija je pozvala Anđelinu drugaricu Anju, a zatim Mihajla. Ali oni nisu znali koji je razlog. Svo vreme su tvrdili da je oni nisu maltretirali ali im niko nije verovao. Verujem da je tražila pažnju. Mislila je Natalija. Zašto? Imala je sve što je poželela. Zašto je sve moralo da bude oko nje? Bacila je čašu koja je udarila o pod i razbila se. Uhvatila se za šank u sobi i okrenula ka vratima. Krvi je bilo svuda. Počela je da vrišti ali nikoga nije bilo kući. Soba u kojoj niko nije ulazio još od Anđeline smrti bila je zaključana. Nataliji su se tresle ruke, uzela je ključ i otvorila vrata. Na krevetu je bila lokva krvi, knjige su se nalazile na stolu, geografija je bila otvorena na stranici ''Naselja'' a na noćnom stočiću nalazila se knjiga sa naslovom. ''Anđela''. Natalija je otvorila i počela da čita. ''Januar, bla bla bla, februar, mart 29. ...Ne mogu više. Mrzim sebe. Beskorisno smeće. Kakva si ruzna , rutava , zabagrela, ubij bože, idi i ubij se , spasi svet , samo nastavi da se seckas valjda ces jednom da uspes. Kriviš sve oko sebe a jedina si optužena. Ne gnjavi više, dosadna si, uradi nešto pametno....'' Natalija nije mogla da veruje šta čita. Uvek je mislila da je sve uredu s njom, bila je uvek nasmejana. Ali zašto je okrivila Anju i Mihajla. Okretala je stranice dnevnika i polako čitala. - ... Plašim ih se. Naudiće mi, ne želim da me vide kako se raspadam. Moram da se provučem, imam savršen plan. Anja i Mihajlo me neće više uznemiravati. Večeras se sve menja. Natalija je pomislila, to je veče pre kada ju je pronašla ispred zgrade sva ubijena. Ostavila je dnevnik gde ga je pronašla i zaključala vrata. -Imala sam užasno lošu ćerku. 

M