Pod naponom

Anđela se već nalazila na kućnom pragu. Pogledala je u svoje čiste patike i ušla unutra. U dnevnoj sobi njen otac čitao je jučerašnje novine. Uvek ga je više fasciniralo juče nego sutra. A ko sam ja da se mešam u njegovu politiku? Skrenula sam ka svojoj sobi. Dve reči: Velika i roze. San svake devojke, zar ne? U drugom hodniku je Klajvova soba. Uvek sam znala kada izlazi i ulazi u sobu jer su njegova vrata škripala. Bridzit se bacila na krevet, podigla noge uvis a zatim ih brzo spustila. ''Ahhh..'' Dok je mislila ne može bolje od ovog, zazvonio joj je telefon. ''Anđela ovde.''

 U dnevnoj sobi Mark je palio već petu cigaru. Na stolu je stajala šolja čaja i piksla.  Ustao je sa bele stolice i pretisnuo crveno dugme koje je stajalo posred zida. ''Anđela dođi ovamo.'' Bridzit se uplašila jer je imala osećaj kao da stoji iza nje, ali nije. Otišla je do dnevne sobe gde je njen otac stajao ispred ogromnog prozora. Posmatrao je grad. Ovakvi stanovi su veoma dobri zato što ti možeš da vidiš bilo koga iz stana, ali niko ne može da vidi tebe sa ulice. ''Mark jesi li me ti zvao?'' Anđela, a ni Klajv nikada svoje roditelje nisu zvali po imenu. Barem oca. ''Jesam A. sedi.'' Mark nikada nije bio čovek od reči. Sve njegove rečenice su bile kratke, tajanstvene i nepoverljive. Uvek je na tri ili četiri dana menjao ženu ili bi bilo bolje da kažem devojku. Nikada nijednoj nije bio veran, nijednu nije voleo iskreno. Ne želim ni da pomislim na to da negde na ovoj planeti imam polubrata ili polusestru. Šta rade? Gde su? Kako su? Previše pitanja. ''Koja je ovo godina dušo?'' Ugh, mrzim kada me oslovljava kao da sam jedna od njegovih kurvi. ''2017 zašto?'' Okej shvatam da je moj otac staromodan i jučerašnji tip ali da ne zna koja je godina, teško. ''Da li je pre 5 godina bilo isto ovakvo vreme?'' Nastavljao je sa svojim pitanjima ne okrećući se. ''Jeste. Zašto?'' Mark se okrenuo i počeo da objašnjava nešto ali je ubrzo i stao. ''Anđela!!!'' Viknuo je, gledajući u mene izbezumljeno i bledo. ''Mol..im?'' Progutala sam knedlu i nesigurno se uhvatila za držač stolice. ''Pogledaj se draga na šta ličiš'' Ubrzao je korak i rukom mi pokazao da ustanem ''Pogledaj, niko ne želi da vidi ovako mršavu i anoreksičnu devojku..'' Zastao je. Mislila sam da je želeo da kaže da sam zgodna ali ne. ''I vidi imaš krivu kičmu. Šta je ovo?'' Pritiskao me je na leđima, razmišljajući kakva mi je kičma. ''KIFOZA! Znao sam, Anđela zašto nisi išla na pregled? Kakvu majku to imaš? Nije mi dozvoljavao da kažem išta u svoju odbranu, ne prestano je govorio o mojim manama. ''Koliko puta si išla kod frizera? Imaš ispucale krajeve i braon boja ti baš ne stoji. Zašto ne uradiš nešto sa tim bledunjavim tenom?'' Anđela je bila na ivici suza, otrgla se iz njegovih ruku i polako krenula ka vratima spuštene glave. ''Popravi malo taj hod i izvadi ruke iz dzepova. Ako tako nastaviš nikada nećeš imati dečka.'' Govorio je on sve dok nije izašla iz sobe. Bridzit je potrčala ka svojoj sobi bacila se na krevet i počela da plače. Baš ti hvala što si mi pokazao stvari koje mrzim kod sebe. Stvarno, kao da već nisam bila dovoljno nesigurna. Uspavala se sa suzama u očima. Ujutru oko 10:30 nikoga nije bilo kući. Anđela nije želela da ustane iz kreveta već je počela da piše nešto u svom dnevniku, nakon petnaestak minuta je shvatila da želi da pobegne iz ove kuće. Ostavila je dnevnik pored kreveta, zaključala je vrata, obukla farmerice i crnu majicu na kratke rukave i krenula da se pakuje. Nabacivala je stvari u kofer, ne slažući ih i ne gledajući šta gde treba. Telefon je stavila u zadnji dzep, stavila je naočare za sunce i krenula. Nije znala kuda ide, ali išla je. Da li da pozove Nataliju? Previše rizikujem. Mislila je. Ona bi sigurno pozvala Majka i rekla mu da sam pobegla. Nakon nekoliko sati pešačenja ugledala je aerodrom. Žena koja je radila tamo bila je mršava, stara gospođa koja je pretpostavljam veoma neljubazna. ''Hi.'' Stala sam i spustila kofere. Gospođa me je pogledala i nastavila da čita novine. ''Does any of this plains goes to Serbia?'' Upitala sam nesigurno. ''The fastest plain is for 2 hours. You want a ticket?'' Kiseli osmeh se pojavio na njenom licu. ''Umm, yes.'' Stavila sam novac na šalter i uzela svoju kartu. ''Keep the change.'' Nakon 2 sata Anđela je već bila u avionu koji se spremao da poleti. ''Dame i gospodo, molimo vas da vežete sigurnosne pojaseve, pričvrstite stočiće za sedište ispred sebe i uspravite vaša sedišta. Svi elektronski uređaji moraju biti isključeni tokom poletanja i sletanja a mobilni telefoni ugašeni sve dok ne uđete na terminal singapurskog međunarodnog aerodroma, jer mogu ometati navigacioni sistem aviona..'' Isključila sam telefon i zavalila se u stolicu. Pored mene je bio neki mršavi čovek u odelu. Kako se uopšte pomera? Njegovo crno odelo je izgledalo tako usko, no on je uspeo da podigne ruke skroz gore dok se prozevao. Za nekoliko minuta već sam bila uspavana. ''Gospođice, stigli smo.'' Neko me je prodrmao. Bila je to jedna od stjuardesa. Mlada i zgodna plavuša sa piskutavim glasom. Ali ne mogu da ih krivim. One sve izgledaju savršeno. Izašla sam iz aviona i pogledala oko sebe. ''Srbija.''